Село Штитково је по много чему специфично, пре свега по историјском наслеђу, положају и архитетектури. Некада центар једног краја, можда и самог Старог Влаха, општински, месни, школски и црквени, а сада периферија месне заједнице Божетићи и општине Нова Варош. Старост му није утврђена, а није довољно ни истраживана. По свему судећи доста је старо што се може судити по улози коју је имало у далекој прошлости.
Сматра се да име села потиче од речи ,,штит’’. Предања кажу да су се у центру села, који се разликује од осталих центара Старог Влаха, у доба Немањића ковали штитови за војску.И сада, ако упитате неког старијег мештанина, речи ће вам да су постојале бројне ковачниће на једној заравни поред потока који се формирао одмах испод крашког врела. Та могучност постоји јер је Штитково било седиште кнезова Рашковича за које се тврди да су били властела и у доба Немањића. Милован Ристич наводи у монографији о Старом Влаху да су Рашковичи имали, крај самог врела, своје куће и чардаке.
Име може да потиче и од штитастог облика рељефа у којем је смештен центар села, односно сада засеока Врело. Наиме, поменута зараван окружена је високим литицама које је штите од хладних ветрова са северне стране, а отворена је према југу и реци Тисовици, одакле допиру топлије струје, те има блажу климу. Повољна клима, бистра вода штитковачког врела, испод којег се према реци Тисовици спуштао леп водопад све док га у новијој историји није уз људску помоћ разорила вода, близина Тисовице богате рибом, нароћито пастрмком, и окружење мешовитом шумом, пружали су повољне услове за подизањне насеља и његову одбрану од спољнег непријатеља.
Водопад се спуштао низ литицу од травертина којег су мештани вадили за изградњу разних објеката и тиме поткопавали га, а вода је даље ућинила своје, па сад, на том месту, зјапи дубока јаруга која се, на жалост, и даље продубљује и проширује те прети разарању и саме заравни.
Иако није утврђено, постоје индиције да је Штитково, можда, било и седиште жупе Барче у доба Немањича. Барче се у XВ веку помиње и као нахија, јер су Турци у прво време своје владавине задржавали стара имена жупа и претварали их у нахије, кадилуке и вилајете. У тој жупи помињу се села Лепојевићи и Кладница што и то указује на могучност да јој је седиште било у Штиткову.
Једно време после Првог светског рата Штитково је било седиште општине, да би се касније прикљућило Божетићкој. На месту председника општине, рат је 1941. године затекао Глиша Чакаревића. Он је на ту функцију изабран на општинским изборима 22. децембра 1936. године.
Прикључење Штиткова Божетићкој општини није са собом повукло и жандармеријску станицу која је и даље остала у засеоку Врело.
Географски положај
Село се налази на крајњем североистоку нововарошке општине са удаљености од центра општине 26 километара. Од села Маскова и Пресека , на територији ивањичке општине, одвајају га обронци Мучња, Чемернице и Јавора, те на том простору у распону од неколико километара не постоји ни једна кућа. Тај међупростор попуњавају шуме, ливаде и пашњаци.
Од села нововарошке општине у директној вези су : Тисовица – на истоку, Божетићи- на југу, Дебеља- на југозападу и Горње Трудово, којег често називају и Божетићко- на западној страни.
Од села нововарошке општине у директној вези су : Тисовица – на истоку, Божетићи- на југу, Дебеља- на југозападу и Горње Трудово, којег често називају и Божетићко- на западној страни.
Гранична линија, према ивањичкој општини иде изнад Стругова, па преко Кадине стене, спушта се у Долове па реком Бурсаћ, од којег се одваја према истоку обухватајући Јадарево.
Од Јадарева граница се спушта на реку Тисовицу, пресеца је и пење се уз њену леву страну, поред Брегова, и избија на Вучју стену. Од Вучје стене иде путем према Боровитој главици до Каног потока. Затим, иде тим потоком до Чука, а од њега поново се спушта на Тисовицу према Трудовачкој реци. Прати Трудовачку реку све до њеног изворишта. Одатле се пење на Чемерницу где се затвара његов гранични круг.
Према подацима Службе за катастар непокретности општине Нова Варош, атар села заузима површину од 1560 ха, 50 а и 11 метара квадратних. Преко педесет подсто површине одпада на пашњаке, шуме и неплодно земљиште. Овај податак о односу површина, као и да се просторно развија у висинском појасу између 1036- 1345 метара надморске висине су доказ да село има одлике брдско- планинског подручја, односно да је разбијеног типа. Најнижа тачка је у алувијалној равни Тисовице ( 1036 м.) а највиша је Јаворић ( 1486 м.) на Чемерници – на граници према ивањичкој општини. Насељени део села се уздиже до надморске висине 1345 м. ( Мала долина изнад Брђан мале).
Територија села развучена је у правцу југозапад-североисток. Растојање од крајње тачке на северозападу до крајње тачке на југоистоку скоро је за трећину краће од дуже осе ЈЗ- СИ. Река Тисовица својом долином дели атар на два неједнака дела. Мањи део је на југозападу и он се зове Палеж. То је у ствари лева страна долине реке Тисовице. По њој су разасуте куће фамилија Куртића и Чакаревића.