Света недеља уочи Видовдана већ дуже од једног века на планини Јавор између Нове Вароши и Ивањице посвећена је сећању на јунаке Јаворског рата и команданта мајора Михаила Илића. На планини, на којој је, буквално, свака стопа заливена крвљу и посута костима српских војника од Првог српског устанка до Јаворског рата и Балканских ратова, успомена на тешке бојеве српске и турске, посебно из 1876. године жива је и данас, као што су живе и легенде о јунаштвима мајора Илића, епске песме спеване у народу у његову част.
Крај споменика изгинулим борцима на Јавору и Калипољу са јаворским јунаком мајором Михаилом Илићем у ратовима за независност Србије 1876. и 1877. године, међу белим крстовима, крај оригиналног сачуваног шанца у коме су крв лили још Карађорђеви устаници, историчар Живота Марковић одржао је јавни час историје, говорећи тако сликовито, да се мештанима околних села, који су га слушали стојећи крај крстова и хумки, чинило повремено као да гледају српске чете које се у колонама спуштају са Јавора према Калипољу, а онда у коштац хватају и кољу са Турцима по калипољским шанчевима.
- Колико се то огорчене борбе биле, говори и податак да Турци једноставно нису
имали где да одступе. Када би пред Србима и кренули да повлаче, да беже, онда их је тукла њихова артиљерија, дочекивали су их и сабљама секли њихови коњаници. Ту повлачења није било, могли су само да изгину борећи се са Србима - текле су под Јавором речи историчара Марковића.
На Јавору, низ косе које са планине воде према селима Љепојевићи и Кладница, у Калипољу, одавно се зна - мало је ко од мештана овде заорао једну једину бразду, а да није наишао на кости јаворских јунака посејане широм ове планине током ратова за независност Србије.
- Кажу историјски подаци да је у недељу пред Видовдан, 1876. године, време било баш као ово данас - лепо, сунчано, вруће... Српске јединице тог јутра су примиле следовање, онда су војници добили вољно, а онда је генерал Зах, који је командовао српским снагама на овом подручју, повео чете на Калипоље. Дуге колоне српских војника кренуле су са Јавора низбрдо, са песмом... Уследио је јуриш на утврђене турске шанчеве Ужичке и Рудничке бригаде које су подишле утврђењима и почео је силан бој... У првим часима окршаја Срби су имали и успеха, на неким секторима успели са упадну у шанчеве, радио је само нож, али су одбачени јер су се Турци грчевито бранили - препричавао је после детаље једне од најтежих битака на овој планини Мишо Обућина, пензионисани професор историје из Нове Вароши, све руком показујући куда су српске чете сишле ка Калипољу, где су се сукобиле са Турцима, куда их је секла турска артиљерија...
- Требало је да Шабачка бригада стигне са запада, али је она каснила и у борбу је уведена тек поподне. И ту је дошло до велике забуне, Турци у то време почну повлачење, Шапчани не схвате шта се десило, па отворе ватру на Ужичане и Рудничане који су у то време већ упадали у ровове - слушали су мештани подјаворских села речи професора Обућине...
Тог дана, преноси се по подјаворским селима до данашњег времена прича са колена на колено, Калипоље је било покривено лешевима српских војника...
- Баш због тако тешких борби, и такве погибије наших јунака у боју са Турцима, и дан данас у овим селима успомена на борбе и српске ратнике више је него жива. Много је оних који ретко кад прођу преко Јавора, а да не сврате до споменика и гробова и не запале свеће. У кућама мештана, за дугих зимских ноћију, препричавају се и преносе са генерације на генерацију детаљи тих битки. О тим борбама, о јунаштвима, о мајору Илићу, о његовој храброј погибији на Јавору спеване су бројне епске песме - каже професор Обућина.