Специјални резерват природе ''Увац'' је природно добро од изузетног значаја, тј. природно добро I категорије. Налази се у југозападној Србији у оквиру Старовлашко – рашке висије. Минимална надморска висина резервата је 760 м, а максимална 1322 м.
Централну морфолошку целину резервата представља кањонска долина реке Увац са долинама њених притока. Воде реке Увац, дубоко су усекле своје корито у кречњачке стене и формирале сужене клисурасто – кањонске долине са високим, стрмим кречњачким литицама. Просечна дубина долина је између 200 и 300 м, а максимална до 350 м.
Посебна вредност кањонских делова долине су укљештени меандри. Ртови меандара у околини села Лопиже имају релативну висину од 80 до 100 м. Околина је са скаршћеним површинама у којима су бројни крашки облици: крашке површи, увале, вртаче, окапине, пећине и јаме.
Пећине су бројне и по величини варирају од поткапина до највећег до сада познатог пећинског система у Србији, као што је Ушачки пећински систем (6.185 м). Пећине одликује богатство пећинског накита таложеног из прокапних вода у виду сталактита, сталагмита, стубова, драперија, стакластих иглица...
Специјални резерват природе ''Увац'' издваја присуство 104 врсте птица. У најзначајније спада белоглави суп – једна од две преостале врсте лешинара које се данас гнезде на подручју Србије.
Белоглави суп је врста орла лешинара, импозантне величине, распона крила и до 3 метра што га чини моћним летачем чији лет су истраживали и научници - аеронаутичари и примењивали при конструкцији летелица. Његова улога у ланцу исхране у екосистему је јединствена и незаменљива - искључива храна су му угинуле животиње, чиме спречава ширење зараза и на тај начин чини ''природну рециклажу''.
Ова ретка врста након Другог светског рата је била пред изумирањем. Захваљујући ентузијазму локалног становништва и орнитолога Биолошког института из Београда и проглашењем Специјалног резервата природе "Клисура реке Увац", 1971. год. од стране ресорних министарстава, белоглави супови су сачувани од потпуног изумирања. 1990. године на територији Увачких језера преживело је само 7 јединки белоглавог супа. 1994. године организовано је хранилиште Манастирина, на које се износе тела угинулих животиња која су искључива храна ове врсте. Доследним спровођењем програма исхране (годишње се у "ресторан белоглавих супова у природи" изнесе преко 50 тона хране и кланичног отпада) и пре свега залагањем волонтера Фонда за заштиту птица грабљивица „Белоглави суп“ из Нове Вароши бројност белоглавих супова се до данас повећала на 55 гнездећих парова, односно 300 јединки. Тако је колонија ове јединствене врсте птица постала највећа на Балкану и једна од већих у Европи.
Специјални резерват природе ''Увац'' је једино гнездилиште великог ронца на подручју Србије, као и подручје где је забележена највећа популација ове ретке врсте птице на Балкану.
Поред великог богатства орнитофауне, значајно је је и присуство ретких и угрожених врста сисара и друге фауне.
Присуство чисте воде водотока и акумулација, станишта су 11 врста риба, а њихови поједини делови су и природна плодишта младице, поточне пастрмке, језерске пастрмке, клена, скобаља, поточне мрене...
Од 219 регистрованих таксона флоре, 3 врсте су од међународног значаја, 3 на Црвеној листи флоре, 25 таксона је под контролом сакупљања, коришћења и промета, а преко 50 врста има лековита својства.
Разноликост нетакнутих станишта, присуство ендемичних, реликтних и угрожених биљних и животињских врста, од посебног су значаја за очување биодиверзитета и геодиверзитета, а самим тим развој и промоцију туристучких потенцијала резервата.